V.I.P-assana

Hola amigosi!

Evo prošlo je nekoliko dana otkako sam po treći put završio desetodnevni kurs Vipassana  meditacije i još uvek sklapam puzzle ove stvarnosti. Vipassana bi se mogla rastumačiti i kao V.I.P assana – Veoma Inspirativna Poza (assana).
Elem, posle prve odsedene Vipassane žestoko sam se oglasio i kroz usta i kroz pisanu reč, jer sam srećom ili nesrećom, doživeo BANGU [doživljaj totalne razgradnje materijalne vibracije] koja je toliko prijatna telesna senzacija da sam se kao stari džanki navukao na istu. Naravno, na drugi kurs Vipassane sam odjurio odmah posle dva meseca od završenog prvog kursa, zavrnutih rukava i nabreklih vena, ne bi li se ponovo priključio na taj neverovatni osećaj boravka u poljima beskonačne ljubavi, moći i znanja, koja se nalaze iza sloja najgušćih vibrirajućih čestica koju ljudski rod naziva stvarnost.

Banga se naravno nije dogodila zbog moje silne želje i taj drugi kurs Vipassane sam jedva pretrpeo na lomači sopstvenih očekivanja te se zato nisam ni oglašavao, jer zaista nisam vešt da rečima dočaram kakav je osećaj posvađati se sa celom salom meditanata a da ni sa jednim od njih reč nisam progovorio. Ovog trenutka dok pišem provaljuem da je možda ta druga Vipassana bila edukativnija od prve baš zato što se ništa nije dogodilo! Hm, kao da se nekad nešto dogodilo…

Ali da se ne zavlačim po lavirintima filozofije, odmah prelazim na treći kurs koji je bio i moj prvi na evropskom tlu i koji nisam odsedeo u regularnom centru Vipassane već u iznajmljenom hotelu sa tri zvezdice u Austriji, u  bajkovitom mestašcetu pored češke granice zvanom Raabs an der Thaya.
Posle dva odrađena kursa u regularnom centru Vipassane, odmah posle prvog dana meditiranja u hotelu, osetio sam vibratornu razliku u odnosu na centar. Naime, u regularnom centru za meditaciju tokom čitave godine se meditira i u periodima kada nema kurseva, uvek je neko zadužen da obavezno odsedi tri jednočasovne meditacije na dan i tako održava energetsku strukturu centra. Bitno je naglasiti da u Vipassana centrima tokom čitave godine važe ustaljena pravila a to su: nema dodirivanja među ljudima, nema seksualnih igrarija, nema ubijanja [mislim na insekte, miševe, zmije ili bilo koje druge žive stvorove], nema laganja, nema ogovaranja, nema krađe, i zabranjena je bilo koja vrsta intoksikacije, te se i na taj način održava čista energija centra.
To se ne može reći za hotel sa tri zvezdice na čijem ulazu stoji šank sa četiri različite vrste točenog piva, aparat za prodavanje cigara i naravno slot mašina za izbacivanje kondoma.

Da podsetimo: Vipassana je tehnika meditranja koja se zasniva na opservaciji univerzalnog zakona nestalnosti svega u pojavnom svetu, baziranog na činjenici da sve što se u nekom trenutku pojavi neminovno u nekom trenutku mora i da nestane.
A najbolji poligon za opserviranje ovog zakona je dakako ljudsko telo.
Tokom dugih sati sedenja u lotus pozi ili klečeći na kolenima, pojavljuju se raznolike, kako prijatne tako i one neprijatne telesne senzacije poput bolova, svraba, vrućine, hladnoće, kijanja, kašljanja, smeha, suza, znojenja i raznih drugih suptilnih i veoma prijatnih vibracija, na površini i oko tela. E sad na snagu stupa najvažnije pravilo Vipassane: Zbog prolaznosti svih gore navedenih senzacija, tokom meditacije treba svesno održavati staloženost uma tako da se ne pravi averzija prema neprijatnim senzacijama, baš kao i da se izbegne porađanje želja prema onim prijatnim.
U sve ovo treba ubaciti po mom mišljenju krucijalnu stavku Vipassane a to je lotus poza – prave kičme i u položenu osmicu vezanih nogu – u kojoj se treba ostati ceo jedan sat bez bilo kakvog pomeranja tela, koje mogu prouzrokovati bolovi ili bilo koji drugi faktori.

U ovoj tački se Vipassana sudara sa mnogim filozofijama, učenjima, guruima i ostalim tehnikama meditiranja koje naglašavaju da poza za meditaciju treba biti ugodna i opuštajuća. I zaista nema ko ne voli da sedi zalepljen za naslon fotelje ili stolice zatvorenih očiju i tako meditira, ali na ovakav način, dakako po mom mišljenju, izbegava se jedno izuzetno plodno tlo na putu duhovnosti, a to je polje bola. A zašto je potrebno polje bola u domenu duhovnosti koja je tako suptilna, prozirna i meka, i koja dolazi direktno od Boga koga možemo nazvati i Ljubav?
Pa zato što se u polju bola najbolje bilduju duhovna muda bez kojih se, ali ni na jedan mogući način, ne može stići do duhovnog srca, o kome se toliko u poslednje vreme piše i priča. Duhovna muda su motor bez kojeg se u svetu spirita jedino može biti turista. U poslednjih nekoliko meseci, u par navrata sam sedeo sa teorijski veoma inteligentnim tipovima, mislim na duhovnost, ali je iza njihovih premudrih beseda uvek zujala praznina, jer se jasno dalo osetiti da im praksa nije jača strana. Ždralo se, pilo se, pušilo i ogovaralo.
Sve je to OK, ali bušna priča je ipak samo intelektualna akrobatika i ništa više.
A kako se to bilduju muda u poljima bola?

Otprilike ovako:
Sedanje u lotus, zatim opserviranje telesnih senzacija kojih na početku ima jako malo, znači čekićanje jedno pola sata – četrdeset pet minuta, i onda kreće lomača bolova u kolenima, leđima, ramenina, cevanicama, vratu, glavi i tako dalje. Na snagu onda stupa primena zakona o prolaznosti svega što se pojavljuje, tako da ako bolovi ne prođu ubrzo, ništa drugo ne preostaje no stiskanje zupčanika i ćutologija do tog eonima udaljenog šezdesetog minuta. E, tih petnaest minuta male večnosti su jedinstvena prilika da se nauči dilovati sa bolom, da se isti izopservira sa svih strana, da se popriča sa njim i da se pokuša od neprijatelja napraviti drug. Jer kad sa nekim postaneš drug on te više ne proganja u krug.

Bolovi će pre ili kasnije prestati, ili zbog gonga koji označava kraj jednočasovne meditacije, ili zbog svoje prirode prolaznosti. A bol zaista može postati dobar pajtos: zakucava um u sadašnji trenutak, izvlači čoveka iz najopasnije zone za ljudsko biće koja se zove komfor, vatra bola spaljuje mnoge nečistoće nataložene u ovom i bezbroj ranijih života, niz telo neretko teče nervni znoj i upoznaje se nepoznata strana sopstvenog bića koja je uvek bila brižno čuvana raznim pain killersima, alkoholom ili drugim opijatima.

Primena dilovanja sa bolom u civilstvu: Posle deset dana Svesnog dinstanja na vatri telesnih bolova, čovek posle sa mekoćom ulazi u životne situacije za koje je ranije mislio da se dešavaju samo u holivudskim filmovima – sasvim opušteno se ulazi u poslove velikog rizika koji, jel tako, nose i ogromnu dobit, ribama ili frajerima, zavisi ko šta voli, prilazi se bez zadrške ili straha od moguće štikle, sa korumpiranom policijom mekano se diluje, i na neki magičan način porađa se nagon za kazivanjem istine čak i onda kad je ona veoma neprijatna…itd…itd.

I najvažniji momentum u vezi Svesnog čučanja u bolu: Ponekad tokom meditiranja tehnikom Vipassane dešava se da bol postane tako intenzivan da se prosto čuje pucanje tela od uma a to je prava prilika da se misaonom konstatacijom – Ja nisam ovaj bol – zakuje klin između solidne materije i promenljivog uma, i tako prošire pukotine u tom lažnom braku tela i uma. U tih nekoliko trenutaka u postojanje ulaze nove ideje i sveža, tek updejtovana svest, koja je gusto nabijena slovima, notama, bojama, znakovima, i istovremeno se slivaju i veličanstvene ideje kako da se sav taj novi materijal iskombinuje na način koji niko do sad nikad nije odradio.

Naravno da ovim tekstom ne propagiram bol, već pišem o Svesnom boravljenju u poljima bola. Treba oslušnuti telo i biti drug sa njim, ali pošto je telo jednako um, postoji osnovana sumnja da um i telo lažu gde su im limiti. Dakle ne treba biti pacer i lepiti se na prijatnu senzaciju koja se neminovno pojavljuje kad bolovi nestanu, što znači da ne treba biti Mujo koji je nosio tri broja manje cipele samo da bi se posle deset sati hoda osećao do jaja!
To ne! Bolove treba posmatrati objektivno, inteligentno, staloženo!

Na ovoj trećoj Vipassani, jednog ranog jutra, beše to dan peti, posle sat i po vremena provedenih u vrelini lotosa, najednom isparih kao miris i spojih se sa tim beskonačno inteligentnim Gasom koga neki nazivaju dhamma a drugi Sveti duh, zar je ime i toliko bitno, te zaplesah sa Njime trenutaka nekih. Taj beskonačno inteligentni Gas, koji prožima sve u svakom kutku i trenutku svekolikog postojanja, valja se nekim svojim lenjim ritmom i šunja tako bez plana i namere.
Ušao je u mene, izmilovao me plavičastim jezicima, pregledao me dobrano kao na skeneru, a zatim je nastavio dalje ostavljajući poruku za budućnost – Šta NE treba da radim.

Ćudljiva želja da krenem za Gasom pojavi se u meni i istog trena tonem nazad u lotus pozu. Eh, te želje…
Otvaram oči, gledam oko sebe, i prvi put kapiram šta predstavlja fraza – biti aktivan u neaktivnosti: 150 ljudi u košarkaškoj sali sedi u tišini i meditira.  Čovek bi pomislio ništa se ne dešava, a tamo iza zatvorenih očiju pucaju koske, grče se mišići, gore nervi, rastapaju se galaksije, umiru zgužvane gusenice a šareni leptiri razapinju nova krila.
Otkočujem se iz lotusa dok kolena pucketaju kao granje u kaminu, polako napuštam salu i odlazim u svoju sobu. Ležem na krevet, piljim u plafon i razmišljam: Šta je sve telesna senzacija? Pospan sam… dakle telo oseća umor. Zatvaram oči i tonem u san…sanjam, posmatram imidže, smenjuju se brzo kao na bioskopskom platnu…lete, prolaze, zuje… onda se budim i san iščezava, baš kao i svaka druga senzacija… Hm, pa onda je i ovo budno stanje senzacija puka jer ću sigurno u nekom momentu ponovo zatvoriti oči i poći na spavanje.

Hej pa i ova misao da bih nešto pisao, što se pojavi ovoga trena… otići će ubrzo tastaturom odnešena… i slatka emocija da se večeras viđam sa njom nestaje u etru kao zvuk Om.

Dakle dvojbe nema, život je giga tera bajt memorijska kartica uskladištenih telesnih senzacija, koji se pojavljuje na rođenju i nema sumnje da će u nekom trenu proći.
Ali vidi ti ko se to nama pojavljuje na kraju… pa ako se i Ona u nekom trenutku pojavljuje onda nema sumnje…Ha, ha, ha…

“The kingdom of heaven is within you.” ~ Jesus Christ

Aleksandar Bilanovic
februar, 2015.