Put za Paragvaj


I tako Svuko-je i ja jednog četvrtka napustismo furiozni Buenos Aires i krenusmo sa polu-polupanom Sofijom put Asunciona. Sofija je jel tako?, pick up kamioneta marke toyota sa kojom sam prelomio četvrt miliona kilometara po drumovima i životnim raskrsnicama Južne Amerike, te dobi ime po ljubavnici nekog filozofa onijah dana kad zabacismo dubinjaka, dok smo sami kao ptići preletali preko golih Anda. Slušali smo muziku a ja sam je stiskao za volan, kao ramenca tanka da joj gladim, i pričao joj priče iz detinjstva, sto su mnoge devojke, koje su se pretvarale da nisu mašine, našle kao glupe i dosadne. Pa kojoj bi to devojci mogao pričati satima a da ona pri tome ne progovori ni jednu jedinu reč, sem Sofiji?

I tako, biće ženskog roda i ja jurimo Andima, nigde nikog, samo poneka lama i divlje magare brste travicu oko kamenja i gledaju u nas kao u ludake. Jurimo kao Flojdova deca, Sofija stenje ispod haube kao da je Bata Zver cepa, kisika nidje a ventili gladni-žedni.

Nije me ostavila ni onomad u Boliviji kad smo rečnim koritom krstarili po brzacima; glavni put neprohodan bio jerbo Evo neku svoju preavdu isterivao, te balvanima puste drumove bolivareske preprečio. Kamiondzije pričahu, tu smo već nekoliko dana. Kakvi dani vuci vas izjeli, u ovoj vrleti bez kisika i vode, razmišljam. Rekoše, može se prečicom niz reku ali put je gadan a reka nemirna. Sofija idemo? Idemo, ona kao iz topa.

Ali te prelonme 2012., baš u mesecu decembru oduvao sam jednu kravu desnim krilom na medji Pargavaja i Bolivije. Vozih ceo dan, umor, treće jastuče kokinog lišća najeda mi desni, pada veče a pada i maltret bolivijske domaćice prerušene u graničara. Dvadeset dolara rešava problem sa vizom, sedam u auto, palim svetla, nervozno dajem gas na neosvetljenom putu, u trenutku se saginjem se da pomerim i-pod, podižem pogled a tamo krdo krava prelazi auto put. Dum!

U Sofiji samnom francuskinja beše, i čim sam zakočio ona pojuri za ćopavom kravom u begu; jooj, samo da joj nije ništa, vikala je ona, a ja stojim i gledam u Sofiju, dlanovima stiskam glavu dok mi suze krokodilske kaplju.

Nekako se pribrah i rukama iskidah polomnjeno parče branika, konapac u ške, vezuj, zatež, far nije puko, krilo ulubljeno skroz, suvozačeva vrata otvaraju se okay, pomazih je jednom po haubi, ona blicnu svetlima i plešemo dalje…

No vratimo se na rutu 11 koja vezuje razgoropadjeni Buenos Aires sa ne baš tako razvijenim provincijama. Svuko-je i ja jezdimo u Sofiji, muzika Afro-Putumayo se savršeno uklapa u pejzaž; po staklima tutnje nepregledne ravnice, drveni kočevi, bodljikava žica, beskrajni pašnjaci, polja soje i pšenice, i tako satima. Svuko-je je inače stariji omladinac iz Beograda, hm, bolje da napišem sa Čubure, jer su čuburci jako osetlji,  nadasve ponosni na svo kraj (što meni sa Novog Beograda nikad jasno nije bilo), koji je stalno nastanjen u Buenos Airesu, tačnije San Telmu. Obožava kompujtere i sve što ima neke veze sa elektornikom, ali ipak najviše vole žene i dobru pivu.

Nadimak mu zašila manguparija jedne večeri dok je pokušavao u svojoj sobi da skine crnoputu čakenju(Čako-severna provincija u Argentini), naime, Vuk je varao čakenju u svojoj sobi, dok se ostatak bande u drugoj sobi opuštao uz lekovite biljke iz reda canabisa i ladno waisteiner pivo, kad jedan od njih naprasno poskoči i odšunja se kao uhoda na prstima do Vukove sobe; sagnu se, baci pogled kroz ključaonicu, te glasnijim šapatom prenese poruku: evo s-Vuko-je.

I tako Svuko-je i ja ubismo 800km-a prvog dana putešestvija, te stadosmo u Renkonkisti da zanoćimo. Tokom vožnje smo svratili u asador pored puta gde jedva savladsmo redenik kravljih rebara i ogromnu salatu. E to je dobra priča, jer na drumovima Južne Amerike još uvek postoje one krčmice krajputašice, u kojima gazda poslužuje domaću klopu trbušastim šoferima i putnicima namernicima, koje su u Jevropi isčezle pod navalom lanaca brzih restorana i olovnih benziskih pumpi.

Uf, evo lovim sebe kako bih pisao o klopi i krčmama krajputašicama al’ ću otploviti predaleko od teme, te se iz tog razloga vraćam u Rekonkistu.

Elem, Svukoje i ja zanoćismo u nekoj TNT-ovskoj postaji pokraj druma, gde žohari žderu kupatilo i gde su zavese neprene pra-nima.

Ustajemo ujutro i za doručkom konstratujemo kako smo srećna čeljad te nas niko od drumskih razbojika, takodje poznatih i kao federalna policija, nije zaustavio. Tim rečima kao da smo neki nevidljivi nebeski mehanizam otključali, te samo posle sto kilometara novog dana, zaustavi nas murija na kontrolnom punktu. A onda dolazi do argentinizacije…

Upitaše za papire, mi papire čiste, oni onda šunjaju okolo tražeći falinku jer, ne mare oni za bezbednost saobraćaja niti za sigurnost putnika, već novce išću, mamicu im njihovu drotovsku.

Hop, evo ga! Imate li tehnički pregled?, upita jedan, a ja se pravim lud. Dva dana pre putovanja, pokušao sam da obavim tehnički ali ništa ne mogah uraditi sa polu-polupanom Sofijom. Blefiram do kraja te govorim, evo ga zalepljen je na prozoru(kao što i jeste samo što je zadnji tehnički istekao u aprilu ove godine), pub se lenjo zalete sa druge strane auta, pogleda u nalepnicu, a tamo bingo!

Podjite zamnom gospodine, reče, i mi pravac u metalni kontejener na kome je pisalo policija federal.

Okay, no frks, vadim novačnik u kome, za ovakve situacije nosim spremnjene sitne dolare.  Pub sa namrštenim obrvama se hvata za penkalo i kao kreće da piše kaznu, a ja tužnog lika,kao šatro rveći se sa savešću, vadim novačnik i kao prostitutka haltere, pokazujem zelene dolarčiće. Da, znam i ja da tako podsterhujem i potpaljujem korpuciju- majku siromaštva Južnoamerickog kontineta, ali onaj koji nije boravio medju rimljanima zaista ne bi trebalo da sudi o Rimu. Elem, sasvim mekano predlažem nevinom i nadasve poštenom argentinskom pubu, da se ljudski i jel tako?, civilizovano dogovorimo oko kazne.

Istog sekunda kroz prozor u murijaški kontejner upada svetlost sunca i udara u pubovo lice, ozareno i srećno zbog zarade u najavi. Tu odmah poče pijačno cenkanje oko visine nadoknade, ali ne lezi vraže, u kancelariju, u tom trenutku, banjava znatno mladji pub od ovog što piše kaznu, ali sa više čvaraka na reveru, te upita sasvim ozbiljan, u čemu je problem? Stariji, ali po činu mladji pub objašnjava situaciju, mladji ali stariji pub, pomno pregledava moje dokumente te prozbori tonom poštenjaka: moramo ipak da ti napišemo kaznu jer do granice sa Paragvajom ima još sedam patrola, i sa ovom kaznom možeš da voziš bez problema narednih mesec dana.

Znao sam da sere i da hoće pred strancem da se pokaže revnosan (ponekad u Argentini murijaši dobiju nekontorlisane napade poštenja, ali veoma retko),  jer u Argentini, za proteklih sedam godina putovanja, me niko nikad nije pitao za tehnički pregled, i prvi put su me baš uboli kad ga nisam imao. Inače u Argenitni je nepisano pravilo da murijaši ne postavljaju pitanja vezana za tehnički pregled jer bi 60% vozila odmah bilo sklonjeno sa druma!

Ne mari, procenjujem da čvarkoviti pub čvrsto stoji iza svojih reči, te vraćam novčanik u džep i tim gestom povlačim ponudu za vansudsko poravnanje.

Stariji pub sa malo čvaraka prijanja na posao i piše kaznu dobranih desetak minuta. U medjuvremenu mladji pub napušta kontejner i ostajemo ponovo sami stariji vodnik i ja.

Kad je završio sa pisanijem, pub mi gurnu papir u ruke i mrzovoljno poželi srećan put. I taman kad sam izlazio iza kancelarije-kontejnera, pub povika; ako platiš kaznu u narednih petnest dana iznosiće 50$, a ako je platiš posle toga, cena se udvostučava. Pružam ruku, pub ispruža svoju, rukujemo se, on namignu jednom i reče hasta luego. Hasta luego uljudno odgovaram, i tu, na izlaznim vratima naprasno osetih poplavu dobrote u telu, te se laćam  novacnika, i stavljam presavijenu novačnicu dolara na astal. Hvala na trudu i iskrenom savetu, zborim još.

Pub se kao jaguar baca na novčanicu i hitro je rukama razvija, verovatno se nadajući nekom dvocifrenom broju, medjutim kad je video broj pet, obrve mu se srušiše kao krov u kineskom rudniku, te ljutitio zgužva novčnicu kao telegram sa lošim vestima. Ništa nije rekao, a nije me ni pogledao.

Tek kad sam ušao u auto shvatio sam šta sam uradio…

Za pošteno obavljen posao dao sam mu petaka a da je pristao na korupciju dobio bi dvadeseticu!

Pub je opasno zračio ljutnjom te dodah gas i odjurih niz drum pre nego što se predomisli.  Stvarno nisam hteo da stvorim to pogubno osećanje ljutnje u pubovom starom telu, ali eto tako ispade na kraju.

Skrećem u prvo selo da potražim Banco de la Nacion, i uredno platim kaznu po jeftinijoj tarifi, medjutim petak bejaše i banku ranije zatvoriše. Stojim kao tulip pred vratima sa papirom u rukama, udaram ali niko ne otvara. Iz susedne kuće pojavi se čovek i progovori, banka se otvara tek u sledeći utorak jer je u ponedeljak dan de los abuelos. (baka i deka)

Umirem od smeha, zatim ulazim u auto i vičem, Svuko-je pravac Paragvaj.

Padamo odmah na prvoj patroli zbog neupaljenih kratkih svetala, pub uzima dokumente, i odlazi u kontejner da piše kaznu. Nenapuštnjem auta tvrdim pazar,i pub se očekivano pojavljuje posle deset čeznjivih minuta i poziva me rukom da dodjem u kontejner. Izlazim iz auta, pretrcavam dzadu, zatim se penjem uz drvene stepenice i ulazim u murijasku oficinu, a tamo pub sedi sa olovkom u ruci a blanko kazna ispred njega preteći me gleda. Sedam preko puta i gledam u puba. Ništa ne govorim, on teatrlano polako penkalom zamače prvu tačku na papir, zatim podiže pogled i upitno zamrda obrvama gore-dole. Govorim  10$, on spušta olovku i pruža dlan. Vadim dolare, stavljam ih u pubovu šaku, kupim dokumente sa stola i odlazim.

Svuko-je, idemo za Paragvaj, govorim i palim auto.

Narednih šest murijaških zaseda prolazimo mekano, dolazimo na granicu, zrači nas paragvajska murija zbog polupane Sofije, ali se ipak izvlačimo bez podmazivanja i jurišamo ka konačnoj destinaciji, selu Ciervo Qua koje se nalazi u dzungli na obodu jezera Ypakarai.
 


 

Stižemo, vičem, Svuko-je skidaj se, ubiće te toplota, Svuko-je izlazi iz auta i punim plućima udiše obogaćeni kisik.  Momentalni fleš.

Komanči presrećni što nas vide, pružaju ruke, grle nas,zatim šprintom donose hladno pivo i voćne sokove. Džungla nabujala kao gaćice sredovečne gospe, ptica poj, insekti zuje, nebo na zapadu crveno a sunce uranja u krošnje.

Komanči veseli-razdragani, otimaju se ko će prvi da nam objasni veličinu novoizabranog predsednika u čije ruke predaju sopstveno bolje sutra, a sledeći vikend se igra super -klasiko paragvajske lige Ciero Portenjo – Olimpija. Držim čašu u ruci i posmatram komanče nemo, i onda, na pola njihove besede, nepristojno skrećem pogled ka gigantskom drvetu manga, u čijoj krošnji par crvenoglavih detlica testeriše stablo, te onako iskreno htedoh upitati komanče, o čemu vi ljudi pričate?

 

Napišite Vaš komentar...

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *